Možda njihov fudbal nije atraktivan i lep na oko, ali ekipa Vojvodine ostvaruje sjajne rezultate i ove sezone pod palicom Nenada Lalatovića, a samo malo im je nedostajalo da odu i korak dalje.
Isprečio im se Standard ka tom istorijskom poduhvatu, ali nije moglo da im se zameri mnogo toga. Ostavili su srce na terenu i pokazali zajedništvo i borbu protiv ekipe čiji je sastav četiri puta skuplji. Kada se tu uzme da su najskuplji fudbaleri Vojvodine mladići poput Mladena Devetka, Mirka Topića i Dejana Zukića, onda je razlika još upečatljivija. Pritom, mora se dodati da je samo Zukić dobio šansu na meču u Liježu i to ulaskom sa klupe u drugom produžetku.
No, ono što odlikuje ovu Lalatovićevu grupu igrača je nepredvidivost. Čak i igrači koji uđu sa klupe, gotovo uvek, donesu prevagu (prim. aut. poslednji primer utakmica sa Inđijom u ponedeljak). Opasnost po protivnika vreba doslovno sa svih strana i iako nisu najefikasniji tim u Super ligi Srbije, naspram broja postignutih pogodaka i broja strelaca jesu najraznovrsniji.
Vojvodina je u domaćem šampionatu postigla 19 pogodaka, a imala čak 10 različitih strelaca. Samo su se Petar Bojić, Nemanja Čović i Siniša Saničanin upisivali više od jedanput, a listu sa četiri pogotka predvodi onaj prvopomenuti.
Svi igraju kod Nenada Lalatovića, koji je od Vojvodine stvorio jednu tvrdu ekipu, koja voli posed i u kojoj nije važan pojedinac, već grupa.
Naravno, čak i veći broj različitih strelaca (13) ima Crvena zvezda, ali izabranici Dejana Stankovića postigli su 12 golova više od Novosađana i prevashodno imaju dublji roster i skupocenija imena.
Kada smo spomenuli jedno od večitih rivala, red je i da svoje mesto zauzme i drugi. Partizan ima devet različitih fudbalera koji su postizali barem jedan gol ove sezone, a ubedljivo se izdvajaju Umar Sadik i Takuma Asano koji su ukupno 12 puta tresli mrežu za crno-bele. Suma je to činio dva puta, a Bibras Natho tri i svaki put je to bilo sa kreča.
No, vratimo se Vojvodini i predočimo mali ,,problem”. Naime, Voša nema istaknutog pojedinca i to im u njihovom slučaju ne smeta. Imaju jedan poraz u sezoni, ne računajući meč u Liježu i mogu biti zadovoljni u Novom Sadu.
Ono što nedostaje ekipi iz srpske Atine jeste visok i snažan napadač, nešto što je bio Bojan Matić, koji može da se zagradi, razbije odbranu rivala, ostavi loptu saigračima, skoči na centaršut Drinčića i ostalih kada jure rezultat… To je, recimo, falilo u Liježu. Zapravo, fali uvek, ali izabranici Nenada Lalatovića pronađu rešenje i bez takvog tipa igrača, samo, iz primera Liježa, videli smo da nije moguće da se to konstantno ponavlja.
Zadovoljan je Lalatović svojim kadrom i verovatno neće biti dolazaka novih igrača, posebno ne na poziciji špica.
Stvorio je temperamentni trener ekipu koja će da ,,ujeda” za njega i to je ono što čini Vojvodinu grupom kakva jeste. Grupom koja brani trofej Kupa i grupom koja je vratila osmeh podno ,,Karađorđa”.
Autor: Nemanja Janošev
Foto: Jelena Grlić (FK Vojvodina)
Učešće u igrama na sreću dozvoljeno je osobama starijim od 18 godina. Igraj odgovorno.