Nije da nismo znali potencijal naše reprezentacije, dugo godina postoji samo taj epitet ,,potencijal”, ali nama su potrebni rezultati, potrebno je nešto zbog čega će se utakmice nacionalnog tima ponovo željno iščekivati.
I zaista, posle onog sjajnog meča u Norveškoj, sav taj raskošan potencijal skupocenih igrača koji su u dobranom broju lideri u svojim ekipama, izašao je na videlo i pokazao da ljudi u Srbiji ne treba da očekuju ništa manje od takve partije, takve želje i takve požrtvovanosti kada se igra za grb svoje zemlje.
A, onda, kada se očekivalo da Mađari budu ispraćeni kući pognutih glava, Srbija je bila ta koja je izašla kao nezadovoljniji rival sa travnjaka stadiona ,,Rajko Mitić” sinoć. Srbija, koja je delovala bezidejno, nekonkretno i u potpunom kontrastu u odnosu na ono što smo videli u Oslu prošlog četvrtka.
Istina, najavio je selektor Ljubiša Tumbaković promene pred meč sa našim severnim komšijama i apostrofirao meč protiv Škotske kao nešto o čemu se već sada razmišlja.
Tako su i izašli na teren ,,Orlovi”, kao da su glavama već bili u utakmici koja se igra 12. novembra.
Odlučio je Tumbaković da sa terena izostavi ponajbolje igrače iz Norveške: Aleksandra Mitrovića, Aleksandra Kolarova, Filipa Đuričića, Nemanju Maksimovića, Darka Lazovića, kao i debitanta sa tog susreta – Mihaila Ristića.
Priliku su sinoć na stadionu Crvene zvezde dobili Strahinja Pavlović koji je zamenio Kolarova i činio štopersku trojku sa Nikolom Milenkovićem i Stefanom Mitrovićem. U timu se našao Filip Mladenović koji je igrao po levoj strani kao krilni bek. Šansu od starta dobio je i Luka Milivojević, te činio veoma defanzivni vezni red sa Nemanjom Gudeljom, a desno se nalazio Mijat Gaćinović.
Dušan Tadić sa kapitenskom trakom bio je veza između sredine terena i napada koji su predvodili Adem Ljajić i Luka Jović.
Veoma dobra veza između odbrane i napada koju su u Oslu imali Kolarov i Tadić izostala je prošle večeri. Strahinja Pavlović nije tip igrača koji će ući u sredinu terena, biti nešto agresivniji na lopti i iskreirati akciju. Jeste bio dobar mladi defanzivac sinoć, osvojivši nekoliko važnih duela na svojoj levoj strani. Pomagao mu je tu Filip Mladenović, vraćavši se, u toj ulozi krilnog beka, ali izostalo je njegovo učešće u ofanzivi. Zapravo, ta leva strana gde je još bio i Adem Ljajić nije bila ni upotrebljivana u prvom poluvremenu.
Mnogo lopti i tereta išlo je na leđa Dušana Tadića. Jasno je da kapiten Srbije na ovoj utakmici mogao da napravi razliku i sam reši određene situacije, što je i pokazao, ali previše lopti bilo je usmereno ka njemu. Ljajić i Jović nisu upotrebljivani gotovo uopšte, a napadač Reala je svega nekoliko puta i primio loptu u prvom delu igre, što dovoljno govori o njegovom udelu na susretu.
Mijat Gaćinović takođe nije bio uočljiv na jučerašnjoj utakmici. Imao je nekoliko izgubljenih lopti, slabih dodavanja, a u drugom poluvremenu sjajnu priliku da postigne pogodak, ali je veoma loše reagovao posle asistencije Saše Lukića.
Upravo je Tumbaković uvođenjem Lukića i Radonjića na startu drugog poluvremena pokušao malo da dobije na dinamici i kreativnosti, što jeste rezultiralo određenim prilikama, ali gosti su odoleli.
O primljenom golu nećemo mnogo. Splet slabe komunikacije i nespretnih okolnosti. Mađari nisu mnogo pretili golu Predraga Rajkovića i odbrana Srbije je, s obzirom na to da nije bilo glavnokomandujućeg Kolarova, odradila je sasvim dobar posao.
Nije stvar u tome što je meč izgubljen, stvar je u pristupu, koji je bio na veoma niskom nivou u duelu sa Mađarskom. Pravo lice reprezentacije Srbije videli smo 8. oktobra 2020. godine, 1800 km vazdušnim putem daleko od Beograda. Tačno toliko, uz žal što sada distanca nije i veća, kako bismo još bolje dočarali kontrast između dve utakmice.
No, ukoliko ponovo to pravo lice vidimo protiv Škotske, ove utakmice između Srbije i Mađarske sećaće se samo gosti i njihovi navijači.
Autor: Nemanja Janošev
Učešće u igrama na sreću dozvoljeno je osobama starijim od 18 godina. Igraj odgovorno.