Da postoji film o njemu, nazvao bi ga “Ja sam onaj koji preživljava”, jer za sebe voli da kaže da je borac. Najviše muka tokom karijere mu je zadavao Džon Higins, zbog koga je proveo brojne neprospavane noći. Zašto svoju generaciju poredi sa Novakom Đokovićem, Nadalom i Federerom, da li je opsednut snukerom, kao i iz kog razloga je bojio nokte roze lakom, detalji su koje u ekskluzivnom intervjuu za Eurosport ističe najveći igrač snukera svih vremena i nosilac šest titula svetskog šampiona Roni O’ Salivan.
Tokom karijere duge 28 godina, Roni se suočavao sa raznim izazovima ne samo “za stolom”, već i van njega, ali je i pored toga postao jedan od najfascinantnijih likova u ovom sportu.
Sezona je različita za sve, ali pokazujete da ste i dalje najbolji. Kako pristupate prvenstvu Velike Britanije?
Poslednjih pet ili šest godina pristupam isto. Zabavno mi je, uživam da povremeno budem za stolom za vežbanje, ali rezultati su mi mnogo manje važni. Ukoliko i bude rezultata, to je bonus. Ali zaista, mnoge moje ambicije u životu sada leže izvan snukera. Kada ne bih pogodio još jednu loptu, ne bi mi smetalo, ali dok to radim, to mi ide i to je sjajno – rekao je O’ Salivan u dokumentarcu koji će biti prikazan na Eurosportu u nedelju, 22. novembra.
Koje biste uspomene izdvojili kao najbolje sa ovog turnira?
Verovatno kada sam osvojio svoj prvi turnir, sa 17 godina. To mi je bio prvi veliki turnir i uspeo sam da ostvarim pobedu protiv nekoga velikog poput Stivena Hendrija. Za mene je veoma značajna I poslednja titula koju sam osvojio – sedma titula prvaka Velike Britanije.
Povukli ste se iz Lige šampiona, jer niste želeli da budete u izolaciji. Kakav je još uticaj pandemija Covid-19 imala na vas i na igru? Kritikovali ste odluku da se dozvoli prisustvo javnosti u finalu svetskog prvenstva, ali kako je to takmičiti se bez publike?
Pandemija mi je donela višak slobodnog vremena i omogućila mi da se bavim i drugim stvarima, da se fokusiram i na druga poslovna interesovanja, koja nisu u vezi sa snukerom. Kada je reč o publici, u početku je bilo ok, ali kako vreme prolazi, trebaće nam gužva i taj osećaj da igramo za nekoga. Nisam imao leptiriće u stomaku ni na jednom događaju na kome nije bilo publike.
Stiven Hendri, sedmostruki svetski prvak, objavio je da se vraća u igru nakon što ste u avgustu osvojili šesto svetsko prvenstvo i 37. titulu, prestigavši njegov rekord od 36. Da li se radujete suočavanju s njim? Mislite li da nakon osam godina penzije još uvek ima sve što je potrebno da pobedi?
Mislim da bi bilo sjajno za ceo snuker svet da vidi kako Stiven igra. On je legenda našeg sporta. Pomalo kao Džek Niklaus, Muhamed Ali, jedan od najvećih. Zašto se vraća? Ne znam zašto baš posle osam godina i bio bih veoma, veoma iznenađen da se potpuno vrati. Ako Stiven želi da osvaja turnire, mislim da će mu trebati godinu dana da ponovo stane na noge. Igrači će biti spremni za mečeve protiv njega i želeće da dobro prođu. Ne želite da vidite legende ovog sporta kako gube od igrača kojima bi, da su u najboljim godinama, verovatno dali veliku početnu prednost. Ne želite situaciju koju je imao Muhamed Ali kada se borio protiv Larija Holmsa. Nadajmo se da tako neće završiti sa Stivenom. Džin Higins, Mark Vilijams, ja – svi smo isti. Definitivno nismo ni blizu igrača koji smo bili kad smo imali 30. Ali mi pripadamo toj zlatnoj eri – slično Federeru, Đokoviću i Nadalu – to je bio najviši nivo snukera u istoriji. Na mnogo načina, morali smo da izgubimo mnogo da bi pali iza sadašnjih generacija. Izgubili smo prilično, ali i dalje nedovoljno.
Nedavno ste rekli da zbog pritiska ponekad prestanete da uživate u igranju snukera, jer morate biti opsednuti njime da biste igrali na nivou na kojem to radite. U decembru ćete proslaviti 45. rođendan, da li to znači da razmišljate o penziji?
Ne, mnogo puta se zaljubljujete i odljubljujete u ono što radite, ali ponekad možete da pritisnete prekidač i ponovo nađete tu motivaciju. Trenutno radim različite stvari i one imaju prioritet nad snukerom. Hipotetički, ako bi mi neko sutra rekao da moram da biram između bavljenja snukerom i drugim poslovima i da ne postoji mogućnost da se opredelim za oba, odmah bih odustao od snukera. Ne bih oklevao. Poslednjih pet ili šest godina sam istraživao i izvan snukera i razmišljao šta mogu da uradim. Sada sam više uzbuđen oko tih projekata nego oko snukera.
Izvan bilijara, vi ste autor krimića i koautor knjige o kuvanju sa receptima ne samo za telo već i za um, a često govorite i o uticaju igre na vaše mentalno zdravlje. Takođe, tokom English open-a, nokte ste obojili u ružičasto da biste podigli svest o raku dojke. Da li vam je važno da svoju slavu koristite kako biste pomogli i u ove, i u druge svrhe? Zamišljate li sebe kako osnivate fondaciju?
Ružičasti lak je ideja mog prijatelja koji sarađuje sa različitim dobrotvornim organizacijama, a ja nisam tip osobe koja odbija priliku da pomogne. Možda bi mi pre 15 godina bilo neprijatno da namažem nokte, gubim 4:0 i ne ubacim, ali sada me to ne potresa. Mislim da je važno da mi kao sportisti koristimo platformu koju imamo na raspolaganju. Već sam rekao da poslednjih godina istražujem i van snukera i da, želeo bih da osnujem fondaciju. Trenutno se fokusiram na različite poslovne mogućnosti, a posebno mi je važan jedan dugoročni projekat koji će mi omogućiti da ispunim svoju misiju – da doprem do mnogo više ljudi i podignem svest o pitanjima mentalnog zdravlja. Mnogo sam patio od toga i mislim da se svako u nekom periodu života suočava sa teškim trenucima.
Kako je bilo osvrnuti se na sve svetske šampionate koje ste prošli, kao i na sve probleme koji su ih pratili, za dokumentarac koji ste uradili sa Eurosport UK?
Da budem iskren, još uvek ga nisam gledao. Znam da budem veoma kritičan prema sebi kada gledam unazad, pa pokušavam da izbegavam te situacije. Ali odlično sam se zabavio tokom snimanja i imam odličan odnos sa Eurosportom. Bilo je zaista dobro proživeti tih šest svetskih prvenstava i biti deo sjajnog tima.
Vi ste legenda sporta. Da li ste svesni koliko Vam se ljubitelji snukera širom sveta dive?
Apsolutno. Možda sam se navikao, ali od svoje 15. godine kada sam otišao u Bangalor na World Juniors i odigrao svoj prvi meč, svaki od mojih mečeva je privlačio ljude. I bilo je prilično zabavno jednom kad je Ken Doherty osvojio svetsko prvenstvo, a mi smo bili u Plimutu, i kada su mi rekli da igram na spoljnom stolu, ja sam rekao „to je u redu, ali izgledaće pomalo glupo jer niko ne ide da gleda Kena”. Vratili su se i rekli „ on je svetski šampion, naravno da će ga publika gledati”. Rekao sam im da je to njihova odluka i na kraju se desilo da je mene gledalo 1.500 ljudi naguranih jedan do drugog, dok je bilo troje ljudi koji su posmatrali Kena na glavnom stolu.
Da li imate ambicije da se oprobate u glumi?
Ne zanima me tako nešto. Postoji interesovanje za snimanje filma o mom životu, ali rekao sam [partnerki] Lejli da je to njen projekat, oko kojeg joj verujem. Siguran sam da će to dobro obaviti i da će film nekada stići i na TV ekrane.
Da postoji film o Vama, kako biste voleli da se zove?
Ja sam onaj koji preživljava (I’m a survivor).
Koje je od šest svetskih prvenstava najposebnije za Vas?
Najbolje za mene je bilo 2012, mislim da sam tada lako pobedio. Mislim da sam pobedio u polufinalu 17-9 i u finalu 18-8. Tada sam nekako oduševio sve i to sam uradio ponovo 2013, zbog čega je Svetsko prvenstvo 2013. na drugom mestu.
Ko vam je bio najteži rival tokom te avanture osvajanja šest svetskih titula?
Džon Higins mi je pružio najviše neprospavanih noći. Sličnih smo godina i prošli smo kroz juniorske, amaterske i profesionalne redove. Nekako smo gurali jedan drugog da budemo što bolji igrači. Možda Džon ne bi bio igrač kakav je bio danas bez mene, a ja ne bih bio isti igrač bez Džona u blizini. Verovatno bih dodao i Marka Vilijamsa, jer je takođe bio vrlo, vrlo dobar.
FOTO: Eurosport
Učešće u igrama na sreću dozvoljeno je osobama starijim od 18 godina. Igraj odgovorno.