Ponekad vas put odvede smerom kojem ste se najmanje nadali. Pokvari vam sve zamisli, ali vi ne oklevate, koraćate u nadi da je baš to vaša sudbina i da će vas baš taj put odvesti do sreće kojoj ste težili. Nema mnogo onih koji se mogu dičiti takvom sudbinom. Jedan od onih koji može, jeste Milan Bubalo. Njega je put odveo u nepoznato…
Nepoznato, što je, ispostaviće se ipak za njega bilo poznato. Sve vreme nalazilo se u njegovim mislima. Bilo je to sve ono što je u dubini sebe želeo. Hteo je sreću, spokoj i posao koji voli, ali to nije pronašao u domovini, već više od 8000 km daleko – na Tajlandu.
Ovo je priča o strancu zbog kojeg Bangkok sluša legendu jugoslovenske muzičke scene Ipčeta Ahmedovskog.
– Krenuo sam u Inđiji, kod tamošnje legende Stojana Kneževića – Sipija. Ubrzo sam prešao u prvi tim, ne znam tačno koja je godina to bila, sećam se da sam morao da obavim neke specijalne preglede, jer sam tada imao samo 16-17 godina. Nakon Inđije nastupao sam za Hajduk iz Kule, a posle sam otišao u slovenački Kopar. Tamo sam počeo zaista dobro, sve je bilo super dok se nije promenio trener. Došao je neki Italijan što je igrao za Udineze levog beka (prim.aut. Rodolfo Vanoli)… Nismo našli zajednički jezik, pa sam preko noći otišao kući. Nisam se nikome ni javio, posle je ispala prava frka. Ali kada se sve sabere i oduzme, tamo je sve bilo savršeno. Jedino je bilo tog neslaganja – započeo je Bubalo u intervjuu za ,,Sportsku centralu”.
Pravo niotkuda došao je poziv iz Južne Koreje, odnosno Gjongnama.
– Priča o Aziji je došla kada sam se iz Slovenije vratio u Hajduk. Jedan korejski menadžer me je pratio i kontaktirao predsednika Osmajića. Posle razgovora s njim, rešio sam da se oprobam tamo. Bila je malo frka, imao sam 22 godine, ali sam ipak tamo završio sezonu kao najbolji strelac ekipe.
Nije epizoda u Gjongnamu trajala dugo, iako je trebala da se produži. Pozvao je tajlandski velikan Muangtong junajted, a Bubalo je rešio da se upusti u novu avanturu i krene put jugoistočne Azije, te je ostvario svoj san – da živi i radi na mestu na kojem je zima misaona imenica.
– Tajland se dogodio bukvalno preko noći. Trebalo je da se vratim nazad u Južnu Koreju, ali je stigla ponuda od najvećeg tajlandskog kluba Muangtong junajteda, i kada sam malo video ko su i šta su u Aziji i naravno ugovor koji su mu ponudili, rešio sam da odem. Svakako sam od malih nogu sanjao da živim negde gde nema zime, gde je leto non-stop – kazao je Bubalo, pa nastavio da opisuje svoje impresije iz ove zemlje i tamošnjeg fudbala.
– Kada sam prvi put došao na Tajland, bio sam oduševljen. Ljudi su fudbalski fanatici. Sve se gradi na nekoj vrsti pozitivne energije. Nema nervoze, stresa i pritiska. Na tebi je da igraš i to je to. Uslovi su im vrhunski, svaki stadion ima reflektore, a za oporavak igrača brine tim masažera od pet-šest ljudi. Bukvalno je sve savršeno. Fudbal nije naivan, dosta su taktički loši, ali su hitri i sve se svodi na igru jedan na jedan. Ako nisi dobar u tome, ne možeš da prođeš ovde. Mnogi su dolazili, mislili lako će, pa su se brzo kući vratili. Iskreno, volim Tajland, ovde sam već osam godina i mogu reći da je ovo moja druga kuća. Ljudi me cene, poštuju, gledaju na mene kao na zvezdu. Ali eto, to je tako jer su veliki fudbalski fanatici.
Iako nije prvi stranac koji nastupa na Tajlandu, bio je prava zvezda u svojoj prvoj sezoni. Sada je već naširoko poznat.
– Prihvaćen sam ekstra, kao što sam već rekao, pogotovo jer sam prvu sezonu bio šoumen, u prevodu, više sam igrao na poteze i driblinge, što je publiku dizalo na noge. Jezik i dalje pokušavam da naučim, dosta je težak, ali uspevam polako.
Iako se nalazi 8000 km daleko od kuće, Bubalo uspeva da prenese delić kulture naših prostora i na Tajlanđane.
– Pa naučio sam ih dosta. U svakom klubu gde sam bio, moralo je da se zna ko je Ipče Ahmedovski i koje su njegove pesme. Iako ne razumeju, dosta veselo igraju uz njih (a-ha-ha).
Nakon perioda na Tajlandu, Bubalo se na kratko vratio u Srbiju i potpisao za Vojvodinu. Već na debiju, postigao je pogodak, ali situacija u novosadskom klubu je bila daleko od idealne, te je on vrlo brzo gledao ka novim opcijama.
– Vratio sam se 2017. godine, jer mi se ugovor poništio i imao sam problem sa vizom, a potom me je zvala Vojvodina. Tada je bila loša situacija u Voši, niti novca, niti organizacije, tako da sam ubrzo dobio poziv nazad za Tajland i vrlo brzo sam otišao. U međuvremenu me je zvala i Inđija, ali nisu ispoštovali dogovor, tako da sam morao da idem dalje. Iskreno, nisam želeo da se zadržavam u srpskom fudbalu, jer je situacija veoma loša, što se svega tiče.
Ponovo je to bio Tajland, sudbina, reklo bi se. Pokucao je drugoligaš Ajutaja junajted na Milanova vrata, klub osnovan 2016. godine, a on se rado odazvao pozivu.
– Što kažete – sudbina. Taman kada sam se bio pomirio da se neću vratiti, sve se iznenada dogodilo. Bivši trener me je zvao i stigao sam nazad bukvalno kada je bilo nemoguće ući u državu. Sve je savršeno organizovano u klubu, a kada sam dolazio, uslov je bio da se ostane u ligi, jer su tada bili 14. na tabeli. Onda se desilo da smo posle prve utakmice zaređali 10 utakmica bez poraza, i evo nas sada u borbi za plej-of.
Sa više od 110 nastupa u tamošnjem fudbalu, Bubalo spada u red stranaca koji su ušli u istoriju ovog sporta na Tajlandu. Uz njega, tamo je i Mario Đurovski, koji je najveći deo svoje karijere proveo u ovoj azijskoj zemlji, a sada se tamo kali i kao trener.
– Jedini koji ima više utakmica od mene je Mario Đurovski. On je ovde najpoznatiji stranac i legenda tajlandskog fudbala. Posle njega slobodno mogu reći da sam to ja. Jer kada ti ljudi dignu bilbord na zgradi, onda znaš i sam koliko te cene i poštuju.
Iako je našao svoju sreću, Bubalo ipak žali zbog propuštene prilike da zaigra u nekom od evropskih klubova.
– Što se tiče mog fudbalskog puta, ne znam ni sam… Valjda je sudbina odradila svoje. Uvek sam bio drugačiji, nisam onaj klasičan fudbalerčić. Uvek sam gledao da budem nekako jedinstven u svemu, valjda me je onda tako i put naveo dalje. Krivo mi je to što sam, kada sam bio u Kuli i Inđiji, imao ozbiljne evropske ponude, ali su se klubovi ,,frljali’’ sa ciframa i tražili milione. Da nije bilo tako, možda bih sada i dalje bio u Evropi, u nekom ozbiljnijem klubu. S druge strane, ovde sam pronašao mir i uživanje. Radim ono što volim, bez stresa i pritisaka, a o samom životu da ne pričam… Tajland, Bangkok, dovoljno je reći…
Naravno, nismo mogli, a da ne priupitamo da li je bila poneka anegdota. U razgovoru, saznali smo da ih je bilo mnogo, ali Milan je sa nama podelio unikatnu.
– Što se anegdota tiče, jednom je ovde bio revijalni meč zvezdi Mančestera junajdeta i Liverpula. Kontaktirao sam tada našeg Bojana Đorđića, koji mi je ostavio karte da gledam utakmicu, da bi posle nje otišao u hotel sa drugarom koji nema veze o fudbalu. U jednom trenutku sedimo Stiv Mekmanaman, Lui Saha, Jari Litmanen, Luis Garsija i ostatak ekipe, drugar i ja i pijemo pivo, a ja držim kriglu i ne verujem s kim sedim. Ubrzo će moj prijatelj: ,,Brate, hajdemo na žurku, meni je ovde smor.’’, rekoh: ,,Brate, ćuti tu i sedi.’’ . Neverovatan osećaj, to neću zaboraviti nikada u životu – završio je uz smeh Bubalo.
Autor: Nemanja Janošev
Učešće u igrama na sreću dozvoljeno je osobama starijim od 18 godina. Igraj odgovorno.