Došli smo polako i do grupe G Svetskog prvenstva koje će krajem ove godine biti održano u Kataru. A to je upravo grupa koja će nas sve veoma interesovati i koju ćemo svi pomno pratiti, pa čak i oni koji u našoj zemlji nisu zakleti zaljubljenici u ovu igru.
Grapa G u Kataru je umalo preslikana E grupa sa prethodnog Mundijala, održanog u Rusiji 2018. godine, gde su protivnici Srbiji bili Brazil, Švajcarska i Kostarika. To će biti svojevrsna prilika da vidimo gde smo u odnosu na period od pre četiri godine.
Ovog puta će samo umesto predstavnika KONKAKAF zone protivnik biti jedna afrička reprezentacija – Kamerun.
Činjenica je i da će naš tim ovog puta biti ispraćen uz gotovo jednoglasnu podršku javnosti, za razliku od prethodnog prvenstva kada je otkaz Slavoljubu Muslinu nakon kvalifikacija potpuno podelio fudbalsku javnost.
No, o tome ćemo detaljnije u daljem tekstu. Krenućemo od najuspešnije reprezentacije sveta.
BRAZIL
Fudbalska reprezentacija Brazila je petostruki svetski šampion, po čemu im nema ravnih. To su učinili 1958. u Švedskoj, slavivši sa 5-2 pred 50.000 navijača u finalu protiv domaćina. Tada je presudnu ulogu odigrao čuveni Pele sa dva gola. Zatim je 1962. u Čileu u borbi za tron pobeđena Čehoslovačka sa 3-1. 1970. na prvenstvu u Meksiku trofej je vraćen u Brazil ubedljivom pobedom nad Italijanima u finalu sa 4-1.
Do nove titule svetskog prvaka ljudi u Brazilu, u kome je ova igra verovatno i više od najvažnije sporedne stvari na svetu, čekali su 24 godine, do Mundijala u Sjedinjenim Američkim Državama. Prošlo je mnogo godina, ali je u finalu pobeđen isti protivnik. Doduše, dosta teže, ovog puta šampiona sveta je odlučilo izvođenje penala.
Poslednju dosadašnju krunu osam godina kasnije donela je poslednja generacija Brazilaca koj se pratila sa posebnim oduševljnjem i uz koju su išli i uspesi Salesaa, kako glasi nadimak nacionalnog tima ove zemlje. Tada je u finalu sa dva pogotka pobedu nad reprezentacijom Nemačke doneo Ronaldo, popularni Zuba, ili kako ga iz ove perspektive mnogi nazivaju “pravim Ronaldom”, usled pojave Kristijana Ronalda. Prethodno je ovaj fudbaler postigao i jedini gol u polufinalnom duelu sa Turskom, a i njegova specifična frizura ostaće obeležje ovog Svetskog prvenstva.
Ova generacija je ipak donekle neslavno završila, porazom od Francuske u četvrtfinalu prvenstva u Nemačkoj 2006. godine, iako su prethodno vezali i titule na Kopa Americi 2004. i Kupu konfederacija 2005. godine, pa se samim tim od njih očekivalo samo najviše.
Iako je smena generacija već sledeće godine nagovestila mnogo ubedljivom pobedom nad Argentinom u finalu Kopa Amerike, izostali su najveći uspesi, pa su i na prvenstvu u Južnoj Africi poraženi u čevrtfinalu, sa 2-1 od kasnijih finalista Holandije.
Sve oči su bile uprte u reprezentativce Brazila četiri godine kasnije, kada su nastupali pred domaćom publikom, kojoj fudbal život znači. Krenulo je dobro, stigli su do polufinala, ali se desio hladan tuš i najteži poraz u istoriji, kada su demolirani sa 7-1 od strane Nemaca usred Brazila.
Pre četiri godine u četvrtfinalu ih je zaustavila nadolazeća reprezentacija Belgije, uz autogol Fernandinja, a prethodno su našoj reprezentaciji ugasili nade u prolaz među najboljih 16 timova kada su nas porazili sa 2-0 u poslednjoj utakmici grupe.
Reklo bi se da svako ko je ikada zavoleo fudbal ili ga pratio makar malo, imao svoju generaciju Brazilaca kojoj se divio. Nekada su to bili Pele, Garinča, Sokrates i ekipa, kasnije Romario, Ronaldo, potom su stasali i Ronaldinjo i Kaka, u svakom slučaju sastav reprezentacije Brazila se nabrajao kao od šale.
Članovi ove generacije bila su i dvojica bekova sa najviše odigranih mečeva u ovom dresu. Rekorder je Kafu sa 142 utakmice, a sledi ga Roberto Karlos koji je 125 puta istrčao na teren kao reprezentativac.
Titula najboljeg strelca ide predstavniku starijeg doba, po mnogima najboljem ikada Peleu do Nasimentu, koji je 77 puta tresao mreže u nacionalnom dresu.
Usledila su neka drugačija vremena, u kojima sadašnja generacija nikako do pronađe ono što je potrebno da bi bila najbolja na svetu, iako i dalje nepresušno stasavaju novi fudbaleri sa ovog podneblja.
Lider tima se zna, to je fudbaler Pari Sen Žermena, najskuplji na svetu – Nejmar, na kom je uvek veliki pritisak kada obuče dres Salesaa. Upravo je on veoma blizu da dostigne legendarnog Pelea na vrhu liste strelaca, pošto je na samo 6 golova manje.
Gotovo da je besmisleno nabrajati ostale njihove adute. Samo u Real Madridu nastupa nekoliko brazilskih fudbalera, a u poslednje vreme je u prvi plan iskočio i poletni Vinisijus Žunior, koji se gotovo igra fudbala, u pravom brazilskom maniru, i mogao bi da bude pravo osveženje u odnosu na prethodno prvenstvo za ovaj tim. U svim najjačim fudbalskim ligama mnogi Brazilci igraju značajnu ulogu, o kojoj god poziciji da je reč.
Sa klupe ih od 2016. godine predvodi Adenor Leonardo Baći, poznatiji kao Tite.
Kvalifikacioni sistem je kao i uvek najjednostavniji u Južnoj AMerici, gde su Brazilci u ligaškom sistemu u kom igra svako sa svakim osvojili prvo mesto i tako bez problema overili vizu za Katar 2022.
SRBIJA
Radonjić je krenuo u prodor i lopta je odbijena u korner. Sve, čitavo Svetsko prvenstvo za nas, stalo je u tom trenutku u tom malom uglu. 1-1 je na semaforu u Lisabonu. Ide uigrana akcija, kapiten Tadić centrira, Mitrović i GOOOOOOOL! U tom trenutku nastupa sveopšta euforija u svakom kutku naše zemlje. Srbija je na Svetskom prvenstvu!
Ovo je bio sam kraj puta, ali taj kraj će ostati u sportskim almanasima i biti u nekim budućim špicama.
Samo prvi iz grupe je išao direktno u Katar, protivnik Portugal sa jednim od najboljih fudbalera sveta Kristijanom Ronaldom, u Lisabonu. Fudbalerima Srbije samo pobeda igra. U drugom minutu već šok. Renato Sančez donosi prednost. Koliko je ljudi možda tada pomislilo “Zar opet?!”, i strahovalo da je to najava debakla.
Tako nije mislio kapiten. Dušan Tadič je u 33. minutu doneo izjednačenje, s kojim se otišlo na poluvreme. Napadala je Srbija, vidno želela pobedu, a onda je došla u najslađem trenutku, u devedesetom! Ostaće i suze Kristijana Ronalda da se pamte.
Ovog puta idemo tamo pod neupitnim vođstvom Dragana Stojkovića Piksija, igračke legende koju igrači bespogovorno slede.
U tome će biti glavna razlika u odnosu na šampionat u Rusiji, kada je Slavoljub Muslin otpušten nakon plasmana na Mundijal, a na njegovo mesto seo tada trener bez iskustva kao šef stručnog štaba Mladen Krstajić, što se mnogima nije dopalo.
Odlično je i tada počelo. Posle dugo vremena dobili smo prvu utakmicu na Mundijalu, pobeđena je Kostarika. Dobro je krenulo i u drugoj, pogotkom Mitrovića protiv Švajcaraca. Međutim, sve se tada izokrenulo i doživljen je poraz od 2-1, uz kontroveznu situaciju kada sudija Feliks Brih nije želeo da putem VAR sistema proveri situaciju kada je Aleksandar Mitrović fauliran u šesnaestercu.
Svetsko prvenstvo u Brazilu bilo je deo sumornog perioda u kom naš nacionalni tim nije uspevao da ode na nekoliko velikih takmičenja.
Međutim, iako nas učešće na prvenstvima Evrope i nije htelo previše, najčešće smo imali priliku da pratimo naše fudbalere na svetskim smotrama. Doduše, najčešće smo bili i razočarani.
Na Mundijalu u Nemačkoj smo se našli tako što ja naša reprezentacija sa granitnom odbranom bila prva u kvalifikacionoj grupi, ispred Španije. Međutim, sreća je okrenula leđa do početka takmičenja. Bilo je mnogo problema sa povredama, ali i sa odnosima među pojedinim igračima, pa je tim koji je ispraćen uz veliku euforiju završio sa sva tri poraza, uz debakl protiv Argentine.
Prava fudbalska euforija vladala je u Srbiji i pred prvo Svetsko prvenstvo na tlu Afrike, odigranom 2010. u Južnoafričkoj republici. Tadašnji selektor Radomir Antić stvorio je familijarnu atmosferu u timu, koji je otvoreno bio opredeljen za ofanzivni fudbal i igrao je otvorenog garda. Ljudi su verovali tom timu.
Ostvarena je tada i čuvena pobeda nad Nemačkom, zahvaljujući golu Milana Jovanovića i odbranjenom penalu Vladimira Stojkovića, ali su nas porazi od Gane i Australije koštali prolaza u osminu finala.
Najveće uspehe na prvenstvima sveta (polufinale) naša reprezentacija je ostvarivala na prvom turniru u Urugvaju 1930. goine, kao Kraljevina Jugoslavija, i u Čileu 1962, kao SFR Jugoslavija. Tada je u četvrtfinalu golom Radakovića izbačena Zapadna Nemačka, ali je sa 3-1 u polufinalu bila bolja Čehoslovačka.
Ostaće upamćeno i prvenstvo u Italiji 1990. godine i ispadanje na penal – ruletu od Maradonine Argentine. I danas se, međutim, prepričava kako je golman Tomislav Ivković odbranio penal legendarnom Argentincu. Ne smemo nikako ovom prilikom da ne pomenemo i detalj kada je sadašnji selektor, posle centaršuta Vujovića protiv Španaca, nakon prebačene lopte Kataneca, na nesvakidašnji način sebi stvorio poziciju i zatresao mrežu.
Najviše utakmica u nacionalnom timu naše zemlje odigrao je Branislav Ivanović – 105, zatim slede Dejan Stanković sa dve, odnosno Savo Milošević sa tri manje.
A kada je reč o najboljem strelcu, već smo ga pomenuli nekoliko puta i imaćemo ga u svom arsnalu oružja i u Kataru. To je najbolji strelac drugog ranga engleskog takmičenja ikad, i najbolji igrač Čempionšipa ove sezone Aleksandar Mitrović.
Uz njega strašan tandem napadača čini i jedan od najtraženijih fudbalera u poslednjem prelaznom roku Dušan Vlahović. Trenutno je fudbaler Juventusa, gde je nastavio ono što je započeo u Fiorentini, a to je trka za najboljeg strelca sezone u Seriji A.
Našao je Piksi mesta istovremeno i za Dušana Tadića, koji je postao prava legenda Ajaksa, i Sergeja Milinković-Savića, koji nije daleko od toga u Laciju. Tu je i Filip Kostić koji je nedavno srušio Barselonu na Nou kampu u Ligi Evrope.
Kada je reč o odbrambenom bedemu, Milenković i Veljković su stekli preko potrebno iskustvo u Rusiji, a sada kao već formirani igrači biće neko od koga možemo očekivati oslonac.
Ostaje nam da nestrpljivo sačekamo novembar, jer ćemo imati za koga da navijamo u Kataru!
ŠVAJCARSKA
Najveći uspeh reprezentacije Švajcarske na prvenstvima sveta je četvrtfinale, u čemu su uspevali u tri navrata, poslednji put 1954. godine na domaćem terenu (prethodno 1934. u Italiji i četiri godine kasnije u Francuskoj).
Bili su učesnici na poslednja četiri Mundijala, od čega su na tri dostizali najboljih 16, dok su u Južnoj Africi ispali u grupi.
Plasman u Katar su ostvarili tako što su u kvalifikacionoj grupi C bili prvoplasirani sa 18 bodova, tako ostavivši iza sebe Italijane, koji se na kraju nisu ni plasirali, drugi put zaredom, pošto su u prvoj rundi Baraža senzacionalno poraženi od Severne Makedonije. Plasman je overen nakon remija bez golova Azura u Irskoj.
Sa klupe ih predvodi Murat Jakin, dugogodišnji fudbaler Bazela, a nastupao je i za Fenrbahče i nekoliko nemačkih klubova. Na ovo mesto on je imenovan tek u avgustu 2021. godine
Najbolji strelac u istoriji u nacionalnom timu Švajcarse je Aleksander Frei sa 42 postignuta gola, dok je Hainc Herman rekorder sa 118 odigranih mečeva, ali su sa 102, odnosno 100 utakmica, tome blizu i Dđerdan Šaćiri i Granit Džaka.
U njih će i sada tamo polagati velike nade, a tu je i bek Torina Rikardo Rodrigez, Remo Frojler iz Atalante, ali i neki mlađi kao što je Denis Zakarija. U svakom slučaju, nema mnogo naročito zvučnih imena, ali je svakako reprezentacija koja nije za potcenjivanje.
KAMERUN
Kao i sve, i fudbal je najsporije napredovao u Africi, pa je reprezentacija Kameruna na najvećoj smotri debitovala tek 1982. u Španiji, kada je završila kao 17-plasirana.
Ipak, veliki bum doživljavaju 1990. u Italiji, kada je u grupi savladana Argentina, a potom su se pobedom nad Kolumbijom posle produžžetka – uz dva gola Rože Mile – plasirali i u najboljih 8 na svetu.
Tamo su bili na korak od preokreta protiv Engleza, ali su onda dosuđena dva penala, kojima je Gari Lineker prvo u 83. minutu doneo izjednačenje, a zati u produžetku i pobedu od 3-2. Tako je zaustavljen san tadašnje velike senzacije.
Nakon toga nisu uspeli da se domognu još samo prvenstva u Nemačkoj 2006. i poslednjeg u Rusiji, ali su takmičenje uvek završavali u grupnoj fazi završnog turnira.
Kasnije je obeležje ove reprezentacije bilo i igranje u dresovima bez rukava, kako su nastupali na Kupu afričkih nacija 2002. godine, ali pošto im je u Japanu i Južnoj Koreji na Mundijalu iste godine zabranjeno da igraju u takvoj opremi, pronađen je kompromis, pa su nosili majice ispod dresova.
Nejveći uspeh u istoriji Kameruna je zlatna medalja na Olimpijskim igrama u Sidneju, doduše U-23 tima, koji je tada bio predvođen Samjuelom Etoom, a sjajnu generaciju su činili još Modesto Mbami, Džeremi, Lauren, kao i dugogodišnji golman Espanjola Kristijan Kameni.
Ovoj zanimjivoj generaciji pridružio se kasnije i nekadašnji fudbaler Mančester Junajteda, a kasnije i Partizana Erik Đemba Đemba, kasnije i Aleks Song, nekadašnji fudbaler Arsenala i Barselone, i još nekoliko zanimljivih fudbalera.
Svakako je deo te ekipe bio i sadašnji selektor Rigobert Song, koji ima i najviše odigranih utakmica u dresu sa nacionalnim grbom. On je za 17 godina u reprezentaciji (1993-2010) idigrao 137 mečeva i pet puta tresao mreže kao defanzivac.
U tome ga sledi Samjuel Eto sa 118 utakmica, na kojima je uspeo da dostigne zvanje najboljeg strelca u istoriji sa 56 golova, u čemu je prestigao legendarnog Rože Milu, koji ima 43.
Nema sada ova afrička zemlja adute u igračkom kadru kao nekada. Videćemo koliko može dugogodišnji igrač Porta Vinsent Abubakar, koji sada šparta terenima u Saudijskoj Arabiji za Al-Nasr.
Tu je još i fudbaler Olimpijakosa Pjer Kunde, defanzivac Nanta Žan-Čarls Kasteleto, ali svakako će im glavni aduti biti u ofanzivnom redu, gde će se uzdati u fudbalera Liona Karl Toko Ekambija – koji je ove sezone na 36 utakmica postigao 17 golova, kao i iskusnog fudbaler Bajerna Erika Čupo-Motinga.
Mundijala su se domogli kroz afričke kvalifikacije putem kojih nije lako doći do cilja.
Kroz prvu fazu je moralo da prođe 14 nacionalnih timova, kojima se u drugoj priključilo 26 najboljih sa FIFA rang liste.
Potom je formirano 10 grupa od po četiri reprezentacije, a Kamerun je kao prvi u grupi D ostavio dva boda iza sebe Obalu Slonovače, tako ostvarivši plasman u treću, nokaut fazu, gde je u neizvesnom dvomeču sa Alžirom prošao na najveću fudbalsku smotru zahvaljujući golu u gostima, usled ukupnog skora 2-2.
Nadamo se da Kamerunci, kao svojevrsni “uljezi” ove grupe – jer jedini nisu igrali protiv istih protivnika i pre četiri godine – neće ponoviti svoj najbolji rezultat na račun našeg tima, kao što je to na neki način uradila Gana 2010. godine pod dirigentskom palicom Milovana Rajevca.
RASPORED
Naši momci će ovog puta na startu očekivati najveći izazov – okršaj sa Brazilcima, koji će biti održan 24. novembra od 20 časova. Ranije tog dana Švajcarska i Kamerun ukrstiće koplja u 11 časova.
U drugom kolu izabranici Dragana Stojkovića igraće 28. novembra od 11 sati protiv Kamerunaca, a istog dana će od 17 svoj meč imati Brazil i Švajcarska.
Sve će biti razrešeno 2. decembra, kada će od 20 sati igrati Kamerun protiv Brazila, odnosno naša reprezentacija protiv Švajcarske.
Učešće u igrama na sreću dozvoljeno je osobama starijim od 18 godina. Igraj odgovorno.