Duško Vujošević je svojevremeno pravio velike uspehe sa Partizanom, što na domaćoj, što ne evrosceni.
U domaćim okvirima su crno-beli tada bili dominantna ekipa, dok su u Evropi predstavljali često veliku senzaciju, što je kulminiralo plasmanom na F4 Evrolige 2010. godine.
Vujoševićeve timove su tada, za razliku od današnjeg sastava, sačinjavali mladi igrači i nešto iskusniji čije bi karijere rehabilitovao (najpoznatiji slučaj Aleksa Marića koji je niotkuda postao najbolji evropski centar) i američki košarkaši koji nisu bili velika imena u evropskim okvirima do dolaska u redove crno-belih, kao u slučaju Lester Bo Mekejleba.
Vujošević je u razgovoru za “Nova S” govorio o sadašnjem timu Partizana i svom kolegi sa klupe ovog tima Željku Obradoviću.
– Jedno vreme nisu dobro izgledali. Ali sada mi se čini da igraju najbolju košarku u Evropi. Težak je to posao. Ne samo na utakmici, već i na treningu. Uvek moraš da reaguješ adekvatno. Igrači su težak narod. Rizikuješ da se stalno nekom zameraš, što igračima, što publici, što novinarima, sponzorima, stalno si na nekoj vetrometini. Ali ono što te stalno goni ka tome je adrenalin. Radiš s mladima, podmlađuješ se i ti, kreativan je posao, izjavio je Vujošević, pa se potom osvrnuo na svoj princip rada u odnosu na najtrofejnijeg trenera Evrope.
– A pošto sam mlad u sve to ušao, možda je to razlog što nisam na pravi način sagledao sve to. Uvek mi je bilo više stalo do uspeha mladih ljudi, nego do mog sopstvenog, što nije zdravo. Određena količina sebičnosti je neophodna za zdravu psihu. I Željko kad je došao u Partizan posle svih velikih uspeha, koji su kod publike automatski kreirali utisak o lakom uspehu, stavljao je na neki način u rizik svoje prethodno ime. On da nema taj temperament, ne bi postizao takve uspehe, smatra nekadašnji trener Partizana.
Učešće u igrama na sreću dozvoljeno je osobama starijim od 18 godina. Igraj odgovorno.