Legenda Crvene zvezde i trenutni trener Ferencvaroša Dejan Stanković govorio je za mađarske medije o svojoj karijeri.
Intervju je počeo pitanjem da li je od ranog detinjstva znao da ga srce neće vući na Partizanovu stranu?
–U mojoj porodici Crvena zvezda je poput vere, religije. Moji roditelji, ja, pa čak i baka i deda rođeni su u Beogradu, velika radost je bila kada sam sa 10 ili 11 godina postao član kluba. Trenirao sam u Crvenoj zvezdi, gde su mnogi odlični igrači započeli karijeru. Za momka rođenog u Beogradu, posebno onog koji je naklonjen crveno-belim bojama, potpis ugovora sa najdražim klubom je ostvarenje sna.”
Kakva su sećanja na Zvezdin pohod na Kup evropskih šampiona?
–U tom periodu sam hvatao i dodavao lopte na utakmicama, pratio sam put ekipe sa strane i rekao sebi: ‘Učiniću sve da i ja jednog dana igram u ovom klubu’. Na svakoj utakmici kod kuće bilo je 80.000 navijača. Revanš protiv Bajern Minhena i prolazak golom u poslednjim trenucima ostavili su jak utisak na mene. Rekao sam: ‘Biću i ja igrač Crvene zvezde!’ Sa 16 godina sam već debitovao za seniorski tim, sa 18 sam bio kapiten, a sa 19 sam potpisao za Lacio. Sve se desilo veoma brzo, ali sam uživao u svakom trenutku”
Da li ste se plašili navijača Partizana kada izađe u šetnju Beogradom i onoga što bi mogli da vam kažu?
–Nikada se to (neprijatna situacija prim. aut.) nije desilo, verovatno zato što sam poštovao najvećeg rivala. Svi su znali za koji tim navijam, ali sam u isto vreme imao mnogo prijatelja iz Partizana sa kojima sam i danas u kontaktu. Vremena su se od tada promenila, teže je družiti se sa igračima gradskog rivala, ali ranije to nije bio problem.”
Crvena zvezda – Partizan, Lacio – Roma, Inter – Milan. Koji derbi biste izabrali?
–Svaki od njih je potpuno različit. Beogradski derbi je za mene lična stvar. Ako izgubiš, moraš da svariš poraz i kao navijač i kao igrač. Ili čak kao trener i navijač, što se meni kasnije i desilo. U takvim situacijama čovek pati dvostruko. Derbi između Lacija i Rome predstavlja bitku dijametralno suprotnih načina života i stavova. U Beogradu su ljudi isti, samo su boje drugačije. U italijanskoj prestonici je situacija drugačija. Atmosfera u Rimu je uvek bila neverovatno vruća tokom svih utakmica. Možete da izađete dve nedelje pre i dve nedelje posle derbija i navijači traže da se slikaju, slave sa vama… Ali u slučaju poraza, bolje da ne izlazite iz kuće. A milanski derbi je kao da ste u milanskoj Skali, kao da ste u pozorištu. Svojevrsni urbani spektakl sa 82.000 navijača. Od toga 70.000 navijača bodri jedan tim, 10.000 drugi. To je derbi koji govori o prestižu, lokalna je atrakcija u kojoj svi uživaju. Pobedili ili izgubili, svet se ne raspada. Poenta je da da jedna strana sutradan može da kaže kako je danas dobar dan, jer smo pobedili gradskog rivala, istakao je Stanković između ostalog.