Grupa B će definitivno imati epitet grupe smrti, pošto će jedna reprezentacija koja će pucati na visok plasman morati da napusti takmičenje nakon prve faze. Albanija, za razliku od kvalifikacione grupe, nikako nije imala sreće i teško da iko od njih očekuje da će se umešati u borbu za plasman u sledeću fazu. Koplja će se lomiti između Španije, Italije i Hrvatske. Svaka od ovih selekcija ima autoritet koji potiče sa drugih izvora. Italijani su branioci trofeja, ali su propustili Svetsko prvenstvo u Kataru, uz turbulencije na mestu selektora. Ipak, s obzirom da nisu igrali ni na prethodnom Mundijalu u Rusiji, tradicija ih ne sprečava da se nadaju visokom plasmanu i u Nemačkoj na predstojećem takmičenju. Španci su najuspešnija nacija kada je reč o Evropskim prvenstvima u ovom veku i ujedno jedina koja je uspela da odbrabi titulu šampiona Evrope. Hrvati dolaze kao trećeplasirani sa poslednjeg Svetksog prvenstva, ali do sada nisu imali uspeha na evropskim smotrama, pa ni nakon što su bili drugoplasirani u Rusiji. Ostaje da se vidi da li će moći da prekinu negativnu tradiciju, kada ih već na prvom koraku čekaju dve fudbalske velesile. Pokazali su na Mundijalima da su majstori za pobede na penalima, ali u grupnoj fazi do njih neće moći da dođe. Štaviše, za EURO ih ne vežu lepe uspemene ni kada je reč o jedanaestercima.
Španija
Kada se pomene reprezentacija Španije verovatno je većini prva asocijacija EURO 2008. godine, kada je na prvenstvu održanom u Švajcarksoj i Austriji započeta dominacija Furije, ne samo u Evropi već i u svetu. Pod vođstvom Luisa Aragonesa sa klupe, Španija je tada delovala nadmoćno, iako rezultatski nije ostavrivala same ubedljive pobede. U finalu su golom Fernanda Toresa, koji je tada činio moćan napadački tandem sa Davidom Viljom, savladali Nemačku, a najviše ih je namučila Italija, tada aktuelni svetski šampion, koju su izbacili u četvrtfinalu nakon penala. Za prvog među najboljima, odnsno igrača turnira tada je proglašen Ćavi, dugogodišnji vezista, a sada (još uvek) trener Barselone.
Dominacija je definitivno potvrđena četiri godine kasnije na prvenstvu Evrope u Ukrajini i Poljskoj, kada je nacionalni tim Španije ispisao istoriju kao prva reprezentacija koja je odbranila tron na ovom takmičenju. Ovog puta su od Italijana bili bolji u borbi za titulu, ali su ih savladali daleko lakše nego četiri godine ranije, pošto su obesmislili finale pobedom od 4-0. Ovo je bio treći trofej evropskog prvaka za Španiju, pošto su trijumfovali i na svom prvom učešću, na domaćem terenu daleke 1964. godine, a koliki je to bi uspeh dovoljno govori činjenica da im je sledeće učešće bilo tek 1980. godine, dok su u Francuskoj četiri godine kasnije poraženi u finalu od domaćina.
Između dva trofeja na Evropskim prvenstvima Furija se popela i na svetski tron, i tako postala prva reprezentacija koja je to učinila na afričkom kontinentu, na Mundijalu u Južnoj Africi 2010. godine, kada je u finalu pobeđena Holandija sa 1-0. Zanimljivo je da su sve utakmice u nokaut fazi tada Španci dobijali takođe minimalnim rezultatom. Na ovom takmičenju, kao i na prvenstvu Evrope dve godine kasnije, do trona ih je sa klupe predvodio Vensente Del Boske.
Osim pomenuta četiri finala, od kojih su tri puta bili uspešni, nisu imali puno uspeha na EURO turnirima, osim na poslednjem kada su osvojili treće mesto. U polufinalu im se za poraz na penalima 2008. godine revanširala Italija na isti način, a sada ih je žreb ponovo spojio i to već u grupi.
Do prvenstva koje uskoro počinje u Nemačkoj Španci su stigli osvajanjem prvog mesta u kvalifikacionoj grupi A, gde su sa 21 bodom imali četiri više od drugoplasirane Škotske. Doživeli su poraz na gostovanju Škotskoj, dok su u svim ostalim utakmicama ostvarili pobede, od kojih su neke bile izuzetno ubedljive.
Pomenuti David Vilja, dugogodišnji fudbaler Valensije, a kasnije Barselone i Atletiko Madrida, je najbolji strelac u sitoriji ove reprezentacije sa 59 postignutih golova. On je iza sebe za ček 15 golova zaostatka ostavio legendarnog napadača Reala Raula Gonzalesa, u čije vreme je ipak Španija imala manje uspeha, a vrhunac je ostvaren neposredno nakon njegove ere. Najviše nastupa za Španiju upisao je Serhio Ramos sa 180 utakmica, koji je u međuvremenu pretekao nekadašnjeg saigrača iz reprezentacije i madridskog Reala golmana Ikera Kasiljasa.
Aktuelni kapiten reprezentacije je napadač Atletiko Madrida Alvaro Morata, a sa klupe ih predvodi Luis De La Fuente, koji je od 2022. godine nastavio kontinutitet vođenja reprezentacije, koji je ranije započeo u omladinskoj, mladoj i olimpijskoj reprezentaciji. Tim će po svemu sudeći činiti pravi spoj mladosti i iskustva, pošto se poslednjih godina pojavila nova ekstratalentovana generacija koja je dobila šansu na velikoj sceni.
Hrvatska
Da je grupa sa ovakvim sastavom izvučena na nekom žrebu pre 2018. godine verovatno joj se ne bi mogao pripisati tek tako epitet “grupe smrti”, ali nakon dva poslednja Mundijala i uspeha naših severnih komšija jasno je da je tako. Ipak, Hrvatska je u Rusiji pre šest godina zablistala iz drugog plana i strpljivo dogurala do finala, tako premašivši čuveni uspeh sa Mundijala u Francuskoj 1998. godine, kada su pod vođstvom Miroslava Ćire Blaževića osvojili treće mesto na svetu. Hrvati su 2018. ubedljivo zaršili kao prvi u grupi, sa sve tri pobede i čak pet bodova više od Argentinaca. U eliminacionoj fazi su svojim navijačima dobrano “kidali živce” pošto su u osmini finala bili bolji od Danske posle penala, a na isti način su i u četvrtfinalu prošli domaćina Rusiju. Potom su u polufinalu protiv Engleza završili posao nešto ranije, ali ne u regularnom delu, već posle pobede u produžecima sa 2-1. U finalu je bolja bila Francuska sa 4-2, koja je tako ponovo trijumfovala na prvenstvu na kom je Hrvatska ostavrila istorijski uspeh. Kao šlag na torti za igrača godine tada je proglašen Luka Modrić.
Umalo se slično nije desilo i u Kataru pre godinu i po dana, na poslednjem velikom takmičenju. Međutim, Francuzi su nakon neverovatnog fianla izgubili svetsku titulu od Argentinaca, pa su se spustili stepenik niže na tronu, a za jedno mesto se pomerila i Hrvatska, kojoj je doduše retko ko predviđao i treće mesto. Ovog puta su Hrvati doduše daleko slabije startovali i prošli grupu kao drugoplasirani sa 5 bodova, iza Maroka koji je imao dva više, dok je kratkih rukava ostala Belgija sa samo bodom manje. Dalje se sve odvijalo po “proverenoj formuli”, pošto je prvo eliminisan Japan, a potom je napravljena i senzacija u četvrtfinalu protiv Brazila, oba puta nakon penala. Ipak, u polufinalu su bili nemoćni protiv kasnijih šampiona, Mesija i družine, dok su od Maroka, za razliku od grupne faze, bili bolji u utakmici za treće mesto savladavši ih sa 2-1 i tako obezbedivši treću medalju sa Mundijala.
Međutim, takmičenje koje nam predstoji i na kom će od samog početka imati veoma težak zadatak, za sada nije njihov teren. Na Evropskim prvenstvima im je maksimum četvrtfinale, do kog su do sada takođe dogurali samo dva puta, 1996. i 2008. godine. Najbliži EURO uspehu bili su svakako 2008. godine, kada su, pod vođstvom dugogodišnjeg selektora Slavena Bilića, u Beču poraženi u četvrtfinalu od Turske nakon penala i prave fudbalske drame. Prethodno su i u grupi bili odlični pošto su ostvarili sve tri pobede i završili kao prvoplasirani sa tri boda više od Nemačke, kasnijih finalista.
Na prethodnom šampionatu Evrope, koji je usledio za najvećim uspehom njihovog fudbala u Rusiji, razočarali su navijače eliminacijom u osmini finala od Španije, nakon što su prethodno jedva preskočili grupnu fazu, pošto su imali 4 boda, kao i trećeplasirana Češka. Ostaje da se vidi da li će ovoga puta uspeti da nadgrade uspeh sa Mundijala i ostvare korak više i na kontinentalnoj fudbalskoj smotri. Do prvenstva su došli drugim mestom u grupi D kvalifikacija, sa bodom manje od Turske, ali i četiri više od trećeplasiranog Velsa.
Suvereno mesto najboljeg strelca u istoriji hrvatskog fudbala još uvek drži Davor Šuker, član generacije sa Mundijala 1998. godine, pošto je postigao 45 golova u dresu nacionalnog tima. Daleko iza ostao je Mario Mandžukić sa 33 pogotka, na koliko je i Ivan Perišić, za kog je teško verovati da će dostići legendarnog napadača. Najviše nastupa za reprezentaciju ima aktuelni kapiten Luka Modrić, koji je za sada dres oblačio čak 174 puta, a daleko iza njega je već odavno ostao Dario Srna, koji je sakupio 134 nastupa pre kraja karijere. Zanimljiov da su Modrić i Srna jedan iza drugog i na večnoj listi golgetera ove reprezentacije, na 6. i 7. mestu. Modrić je pogađao 24 puta, a Srna, iako je igrao na mestu desnog beka, čak 22 puta.
Sa klupe će ovaj tim ponovo predvoditi Zlatko Dalić, koji je po stažu već nadmašio Slavena Bilića i Ćiru Blaževića, koji su po šest godina predvodili reprezentaciju Hrvatske. Naravno, iz prethodno navedenog jasno je da ih je nadmašio odavno i po ostavrenim uspesima, sada već u velikoj meri.
Sasvim sigurno da je, uz Luku Modrića, na terenu najveći adut Hrvata defanzivac Mančester Sitija Joško Gvardiol, koji je nakon Mundijala u Kataru bio najtraženiji fudbaler na tržištu, a pokazao je da ume da se snađe odlično i u ofanzivnom delu, kao nekada Srna.
Italija
Branilac titule, koji je nakon konačnog zaposedanja evropskog trona zapao u bizarnu situaciju da ne igra na Svetskom prvenstvu u Kataru. Da apsurd bude još veći, tokom leta ih je napustio selektor Roberto Manćini, uprkos tome što je dobio poverenje iako je doživeo debakl neodlaskom na Svetsko prvenstvo. Ipak, nekada dugogodišnji trener Intera još jednom je pokazao da ne ume da odoli zovu novca, pošto je svojevremeno predvodio Mančester Siti na početku ere tada novih bogatih vlasnika. Sada je napustio reprezentaciju svoje zemlje i postao najplaćeniji selektor preuzevši Saudijsku Arabiju.
Nakon što se nisu domogli direktnog plasmana u Katar, bilo je jasno da neće imati lak zadatak u baražu, jer su se ukrštali sa Portugalom Kristijana Ronalada, pa je jedan od potencijalnih favorita morao da izostane sa najveće fudbalske smotre. Međutim, Azuri nisu ni stigli do borbe sa pirinejsom reprezentacijom, pošto su doživeli debakl u prvom krugu baraža gde ih je izbacila Severna Makedonija.
Ovakav ishod verovatno niko nije očekivao nakon što su na Čizmi konačno dočekali da postanu šampioni Evrope pre tri godine, po prvi put u ovom veku i prvi put od 1968. godine! Prethodno si Italijani bili prvi u grupi sa sve tri pobede, dok su se u eliminacionoj fazi veoma namučili na putu do trona. Austrija je pobeđena sa 2-1 tek nakon produžetaka, a potom Belgija istim rezultatom u četvrtfinalu. Dve poslednje utakmice su bili pravi fudbalski klasici koje su izabranici Roberta Manćinija dobili nakon drama i penal serija. Prvo su se revanširali Španiji za poraz na isti način 2008. godine, kao i za ubedljivo izgubljeno finale 2012. godine, da bi u finalu osvojili trofej protiv Engleza, koji su ljudima u kolevci fudbala posle dugo vremena pružili nadu da će se radovati trofeju. Osim 2012, i na prelazu vekova i milenijuma ekipa sa Apeninskog poluostvrva došla je do borbe za evropski tron, ali su te 2000. godine u Roterdam uporaženi u final usa 2-1 od Francuza, koji su tada kompletirali svetsku i evropsku titulu. Italijani se inače pet puta nisu kvalifikovali za EURO, ali se to poslednji put desilo 1992. godine.
Možda bi ovoaj podatak zvučao čudno da nemamo pred nama primer sa propuštena poslednja dva Svetska prvenstva, kada su nam Italijani pokazivali kako umeju neprijatno da iznenade svoje navijače. Zapravo, niz neprijatnih iznenađenja traje mnogo duže, pošto su 2014. u Brazilu i 2010. u Južnoj Africi završavali takmičenje već nakon grupne faze! U slučaju Mundijala u JAR, prvog na afričkom tlu, neuspeh je bio veći tim pre što su u ranoj fazi takmičenja ostavili mesto šampiona upražnjeno. Tako dolazimo do glavnog hajlajta kada je reč o ovoj reprezentaciji u 21. veku – Svetskog prvenstva 2006. godine, kada su posle penala u finalu savladali Francusku. Ovo finale će se pamtiti i po provokaciji Marka Materacija nakon koje ga je Zinedin Zidan udario glavom i dobio crveni karton. Inače, i tada je domaćin bila Nemačka, a i ko će ih naterati da budu pesimisti kada su, i nakon što su propustili Mundijal u Rusiji, postali evropski prvaci? Tradicije su na njihovoj strani.
Italijani su bili svetski prvaci još tri puta u prošlom veku, dva puta uzastopno na svoja prva dva učešća, na domaćem terenu 1934. godine i četiri godine kasnije u Francuskoj, kao i 1982. u Španiji, dok su 1994. godine poraženi u finalu od Brazila, u direktnoj borbi za lidersko mesto na većnoj listi, ali su tada Karioke stigle do četvrte “Boginje”.
Nije lak bio put ni do ovog Evropskog prvenstva, pa umalo nisu ostali bez šasne da brane titulu. Plasirali su se direktno iz grupe C, u kojoj su završili kao drugoplasirani sa 14 bodova, koliko je imala i Ukrajina na trećem mestu, dok je Engleska sa 20 bodova bila ubedljivo prva. Gordi Albion revanširao im se za poraz u finalu poslednjeg Eura sa obe pobede u kvalifikacijama.
Na večnoj nacionalnoj listi strelaca ove reprezentacije dominiraju igrači starijeg doba. Sa 35 golova je na prvom mestu Điđi Riva, nekadašnji fudbaler Kaljarija, dok je dva manje postigao Đuzepe Meaca, legenda Intera po kome stadion Nerazura i nosi ime. Od igrača novije generacije tek četvrto i peto mesto dele Alesandro Del Pjero, legenda Juventusa, i Roberto Bađo, koji je promenio gotovo sve najbolje italijanske timove – sa po 27 pogodaka za reprezentaciju.
Vrh liste reprezentativaca sa najviše nastupa drže igrači iz šampionske generacije 2006. godine, na čelu sa golmanom Điđijem Bufonom koji je 176 puta čuvao gol nacionalnog tima. Iza njega je Fabio Kanavaro, najbolji igrač Mundijala u Nemačkoj, sa 136 utakmica, dok se na deset manje zausatvio Paolo Maldini, legenda Milana.
Kapiten aktuelne selekcije takođe će biti jedan čuvar mreže, koji deli ime sa Bufonom – Donaruma, kog je svojevremeno kao veoma mladog u Milanu ka zvezdama lansirao pokojni Siniša Mihajlović, a sada brani u Pari Sen Žermenu. Na klupi je Manćinija nasledio Lućano Spaleti, nakon što je dominantno doveo Napoli do skudeta u Seriji A posle mnogo godina. Preko 95% ekipe čine fudbaleri koji nastupaju za domaće klubove, a ekipa će možda biti i nešto iskusnija nego što se očekivalo, jer na spisku nisu neki od mladih fudbalera koje je svojevremeno u Ligi nacija “u vatru” bacio Manćini.
Albanija
Definitivno ubedljivo najveći i istovremeno jedini autsajder iz ove grupe. Ovo će im biti tek drugo učešće na bilo kom velikom fudbalskom takmičenju, nakon Evropskog prvenstva 2016. godine, kada su takmičenje završili u grupi. Dobili su bez sumnje najtežu grupu, ali je to u neku ruku kompromis za kvalifikacije, gde verovatno ne bi napravili prvoklasno iznenađenje i završili na prvom mestu grupe E, da su imali ozbiljnije rivale od Poljske, Češke, Moldavije i Farskih Ostrva.
Njihov najbolji strelac u reprezentativnom dresu je Erjon Bogdani sa 18 golova. Ovaj fudbaler je završio karijeru 2013. godine udresu Sijene, a najveći deo karijere takođe je proveo na Čizmi. Najviše utakmica je za Albance odigrao univerzalac Lorik Cana, nekadašnji fudbaler Marselja, Sanderlenda, Galatasaraja i Lacija.
Sa klupe ih predvodi veliko inostrano ime – Brazilac Silvinjo, nekadašnji reprezentativac svoje zemlje i bivši fudbaler Barselone, Arsenala, Selte i na kraju karijere Mančester Sitija. Pre dolaska na klupu ove reprezentacije prošle godine, trenerksu karijeru je započeo u Lionu gde je bio veoma kratko, da bi potom sezonu proveo u Korintijansu, svom matičnom klubu kada je reč o igračkoj karijeri. Kapiten ekipe je fudbaler Atalante Berat Đimšiti, koji je ranije prošao sve mlađe kategorije švajcarske reprezentacije, a nedavno je sa svojim klubom osvojio Ligu Evrope.
Raspored
Takmičenje u grupi B startovaće 15. juna, drugog dana prvenstva, kada će se sastati:
- Španija – Hrvatska (Berlin, 18.00)
- Italija – Albanija (Dortmund, 21:00)
19. jun:
- Hrvatska – Albanija (Hamburg, 15:00)
20. jun:
- Španija – Italija (Gelzenkirhen, 21:00)
24. jun:
- Hrvatska – Italija (Lajpcig, 21:00)
- Albanija – Španija (Diseldorf, 21:00)
Učešće u igrama na sreću dozvoljeno je osobama starijim od 18 godina. Igraj odgovorno.