Kada za nekoga kažemo da je osvojio sve što može da se osvoji, uvek pomislimo na selektora vaterpolo reprezentacije Srbije, Dejana Savića.
Bilo da se radi o njemu kao igraču ili kao selektoru, bilo da se radi o reprezentaciji ili Crvenoj zvezdi, oko njegovog vrata su uvek sijala najsjajnija odličja.
Upravo je Dejan Savić bio gost najnovije emisije “Moj ugao”, a u razgovoru sa Milanom Boškovićem, Savić je otkrio da li sprema svog naslednika, koja mu je omiljena titula, ali i kako provodi slobodno vreme.
Navikao nas je na medalje i na to da ga često viđamo kraj bazena, ali nema sumnje da su se mnogi zapitali zašto tako kvalitetan trener ne gradi karijeru i van granica Srbije?
Odgovor je jednostavan.
– Proveo sam 15 godina u inostranstvu kao igrač, malo sam se zadovoljio, a ovde mi je lepo. Ne mogu da se žalim, živim lepo. Jasno mi je kakva je situacija, ali imam svoj put, svolje ciljeve, svoju porodicu…
Ono što mnoge zanima jeste kako će selekcija Srbije izgledati na predstojećim Olimpijskim igrama, s obzirom na to da su mnogi reprezentativci najavili skoro povlačenje.
– Nije samo stvar u tome, jer nije isto kada imaš 23, pa puniš 24 i kada imaš 33, pa puniš 34 godine. Ali, svaka reprezentacija nadomešćuje nove igrače, to nije problem. Međutim, problem je kako stići do Igara, da li će se one uopšte održati i kako će koji reprezentativac da bude, pre svega psihički, pripremljen, ali i to kako će sprovesti svoju veštinu tamo negde gde igra.
Ono što bi moglo da raduje ljubitelje vaterpola u Srbiji svakako je povratak iskusnih i kvalitetnih trenera u domaću ligu. Kako kaže Savić, to nije plus za njega kao selektora, ali i te kako jeste za sprski vaterpolo.
– To je plus srpskom vaterpolu. To je jako korisno i za klubove, ali i za mlade naraštaje, koji su bili na neki način „hendikepirani“ do sada jer nije bilo nekog da ih „vuče“. To je ozbiljna stvar, koja bi mogla da vodi ka nekom boljem vremenu, a možda i do toga da se srpski reprezentativci vrate i igraju u svojoj zemlju.
Probleme sa uslovima imaju brojni srpski timovi, ali takođe imamo sve slabije mlađe kategorije, a o tome se ne priča mnogo. Ipak, ima i nade da će se stvari popraviti.
– Zlato nije osvojeno od 2016. ili 2017. godine, ali postoje generacije koje dolaze i kojima je strategija Vaterpolo saveza “namenila” buudućnost. Imamo trenere koji mogu da vuku sa sobom tu odgovornost. Što se tiče A reprezentacije, strategija je već stvorena i na neki način već imamo selekciju koja će predstavljati tim Srbije 2024. godine.
Na samom početku selektorske karijere, nije sve išlo tako lako. Medalje su uvek bile očekivane, ali nisu uvek zasijale kod srpskih reprezentativaca. Tako je bilo i u Barseloni 2013. godine.
– Taj neuspeh je uticao na sve što se kasnije desilo. Shvatio sam to kao šamar, koji nas je sve promenio, sve što je kasnije došlo jeste posledica tog poraza. To je bio izuzetan tim, ali se tim ne stvara samo u bazenu, već i van njega. Sitnice koje mnogo znače su deo atmosfere i to je ono što danas krasi ovaj tim.
Pored sporta, Savić je ljubitelj kinematografije i književnosti, a to prenosi i na svoju decu.
– Držimo knjige čak i po podu. Svoju decu usmeravam ka tome, ako ništa drugo, gledam da sin barem kroz stripove stekne neku ljubav prema čitanju, ali tu je mnogo i do škole i nastavnika.
Ljudi ga možda ne poznaju na taj način, ali u njegovom životu ima mesta i za francusku kinematografiju, ali ako se vratimo na sport i pitanje koja mu je najdraža titula – odgovor je kratak i jasan.
– Olimpijsko zlato i Liga šampiona sa Zvezdom.
Jasno je da je sa Crvenom zvezdom imao zaista sjajne rezultate i veliki uspeh, međutim povratak u crveno-bele redove nije doneo iste rezultate. A, zašto?
– Mislim da je to bio splet okolnosti gde nisam uspeo da uklopim te igrače, pre svega karakterno, u jedan tim. To je apsolutno moja greška, pogotovo što smo u jednom momentu kao favoriti ispali u četvrtfinalu Kupa, a Kup nam je tada bio cilj.
Čini se da u fudbalskom svetu danas nedostaju superstarovi i da možda još uvek nemamo naslednika Lionela Mesija i Kristijana Ronalda, ali Savić ističe da to nije slučaj i u vaterpolu.
– Ima zvezda i dan-danas. Svaka reprezentacija ima barem po dvojicu, samo naša ima 13 – nasmejao se Savić.
Ono što možda mnogi zameraju, a možda i ne shvataju, jeste svesno žrtvovanje Svetskog prvenstva i ispadanje u čevrtfinalu, ali…
– Mene to uopšte ne zanima. Bitno mi je moje okruženje, kolege i Savez. Za sve ostalo se ne zanimam, ali nije žrtvovano Svetsko prvenstvo. Išli smo u najjačem sastavu koji smo imali. Većina je bila povređena, a zbog prenatrpanog kalendara nisu uspeli da se izleče, jer se i inače samo zaleče. Na tom šampionatu su bili skoro svi igrači koji će igrati na Olimpijskim igrama 2024. godine, a bili su kandidati i za 2020. godinu. To je planirani potez, koji je bio, pre svega, odbranjen i od strane Vaterpolo saveza. Nije to bio moj hir.
Ono što je mnogima neobjašnjivo jeste sjajan odnos sa kolegama iz regiona, pa čak i na relaciji Crvene zvezde i Partizana. Savić nam je otkrio i šta je ključ toga.
– Vaspitanje. A sa druge strane, nikada nismo ni davali povoda da neko upire prstom i priča nešto loše. Uopšte nije bitno za koga se navija. Ima tu i nekih drugarstava koja traju mnogo godina. Vaterpolo je takav sport da jesmo neprijatelji u bazenu, ali posle toga smo odlični prijatelji. Naši reprezentativci su međusobno i kumovi, a opet pršti u bazenu kada se nađu jedan naspram drugoga.
Svaki posao, a naročito sport u bilo kom obliku, uvek sa sobom nosi i jedno važno pitanje – kada je vreme za kraj?
– Kada vaterpolista dođe na ivicu bazena i razmišlja da li da uskoči ili ne – to je znak da više ne treba time da se bavi. I treneri iz ostalih sportova imali su ponekad odmore, kako bi napunili baterije. Ja sebe vidim u vaterpolu, da li na ovaj ili onaj način – videćemo.
Poznat je Savić kao vrlo temeljan radnik, jasno je da već priprema buduće reprezentativce, pa u skladu sa tim – da li priprema i svog naslednika?
– Apsolutno. Zadatak Saveza, ali i selektora jeste da posveti pažnju mlađem kolegi, da bi mogao da se nastavi niz. Naravno da tu postoji mnogo kandidata, imamo dobru nameru i imamo ljude koji to žele da budu i postanu – zaključio je Savić.