Promena nečega što je bilo nezaboravno, bajkovito i što je obeležilo noviju istoriju kluba bila je bolna. Bolna, ali neophodna, za sve. Ne iz rezultatskog pogleda, već je bilo vreme da bajka koju je svojim perom ispisao Vladan Milojević dobije nastavak, ali u vidu nekog drugog autora.
Čudno je to, obično jedan autor zaokruži čitavu priču, ali u slučaju ove, pero je ostavljeno u amanet nekom drugom, mlađem, neiskusnijem. Na njemu je bilo da ,,čitaoce’’ zaintrigira i ostavi ih da i dalje u velikom broju čitaju ,,bestseler’’ domaćeg fudbala.
Tog 21. 12. 2019. godine, Crvena zvezda imenovala je Dejana Stankovića kao zamenika Vladana Milojevića. Pred bivšim asom ovog kluba, kao i Lacija i Intera bio je možda i najveći izazov u fudbalskoj karijeri. Znajući svoj narod, koji ume da bude težak na rečima kada ne ide, prihvatio je zadatak, veoma težak, s obzirom na to da mu je ostavljen tim sa velikom zalihom bodova u odnosu na Partizan u šampionatu, te struktura kluba koja je izborila grupnu fazu Lige Evrope i dve uzastopne Lige šampiona. Pukovnik ili pokojnik, treći ishod nije postojao.
Odlučio je Stanković da u Zvezdu implementira i delić italijanskog rada, te je u svoj stručni štab angažovao Vinćenca Sasa kao pomoćnog trenera, Federika Panonćinija koji je vodi računa o fizičkoj spremi igrača i bivšeg golmana Đenove i Napolija Pjerluiđija Brivija, čija je misija da čuvare mreže Crvene zvezde dovede u najbolje moguće stanje.
I tako, započela je Stankovićeva misija, gde je imao polusezonu da shvati ko je višak, ko mu je potreban i koga bi mogao da pozove nadolazećeg leta 2020.
Nije dugo prošlo da bi se shvatilo ko se ne uklapa u planove neke nove Crvene zvezde, a možda bi se sve rešilo i ranije da nije bilo koronavirusa, koji je u međuvremenu prekinuo fudbal i sport uopšte, u svetu.
Taman je Zvezda, kao i uostalom ostatak lige i fudbala širom sveta uhvatila zalet, kada se desila pauza usled pandemije. Više od dva meseca bez utakmica, života u strahu od nove pošasti koja je zadesila čovečanstvo je prošlo do sledećeg puta kada se lopta zakotrljala na superligaškim terenima širom Srbije prateći odluke drugih liga i odgovornih institucija. Novi trener, stari ,,grč’’ kada dođe susret sa Partizanom. Tako je bilo i u polufinalu Kupa, kada je Bibras Natho postigao jedini pogodak na meču za plasman crno-belih u finale, dok je Stanković sa svojim igračima morao da prihvati kritike na račun igre svog tima.
Titula je osvojena bez većih problema. Crveno-beli su lako dovršili posao koji su započeli u prvom delu sezone i zabeležen je tek jedan poraz i to od TSC iz Bačke Topole. Bilo je 2:1 u Senti. To je ujedno jedini i poslednji poraz koji je Crvena zvezda doživela u 2020. godini u Super ligi Srbije.
Igrala je Zvezda i pod Stankovićem dominantan fudbal, koristeći potencijal igračkog kadra koji ima na najbolji mogući način, ali bilo je jasno da mnogi neće biti deo ekipe u narednoj sezoni. Među njima bili su Mateo Garsija koji je bio van svih planova Dejana Stankovića, a srpski stručnjak želeo je da igra na nešto drugačiji način od svog prethodnika, te je poneke igrače preporodio, a drugih se lišio.
Popularni ,,Merkato’’ trajao je dugo za Zvezdu. Pomenuti Garsija je pravio poteškoće želeći da ode u Grčku, tačnije u Aris i tako je uprava kluba ostala uskraćena oko mlilion evra, budući da je prethodno argentinski Rasing nudio 2.500.000 evra za njegove usluge, a omaleni napadač prodat je naposletku za 1.200.000 evra. No, za crveno-bele je bilo najvažnije da nema negativne energije u svlačionici.
Ekipu su napustili i Dušan Jovančić, koji više nije pružao partije zbog kojih je postao jedan od omiljenih igrača Vladana Milojevića, kao i Miloš Vulić. Emotivan rastanak bio je sa Brankom Jovičićem, čiji razvoj su unazadile brojne povrede tokom prethodnih sezona. Novu sredinu pronašao je i Milan Jevtović, koji se takođe nije vezivao za Stankovićeve planove, a Portugalac Tomane je samo na momente blistao. On se od Zvezde oprostio na poseban način, budući da je u sezoni koja je u toku ostavio pečat pogotkom u Tirani protiv istoimenog kluba. To je bio pobedonosni gol, koji je šampionu Srbije doneo plasman u preliminarnu fazu kvalifikacija za Ligu šampiona.
Crvena zvezda je, ruku na srce, imala sreće na žrebovima za evrokupove, pa je posle Evrope i Tirane, meč odluke u vezi sa plasmanom u Ligu šampiona igran protiv kiparske Omonije. Nije to bila dobra utakmica ekipe Dejana Stankovića. Kanga je imao jedan od svojih dana kada je ,,privatizovao’’ loptu, dosta neiskorišćenih šansi i nesrećni poraz na penale je pokvario raspoloženje u Ljutice Bogdana. Etiketa tragičara bila je zalepljena na novopridošlog italijanskog napadača Dijega Falćinelija, koji je baš na tom meču debitovao.
Strahovalo se na ,,Marakani’’ da bi Evropa mogla da izostane, uloženo je dosta u igrački kadar. Ekipu je pojačao Aleksandar Katai koji je odmah pokazao da će biti akvizicija od izuzetnog značaja za Crvenu zvezdu, a pored njega u klub se vratio i gorepomenuti Gelor Kanga. Velika očekivanja bila su i od Srđana Spiridonovića, koji je došao iz poljskog Pogona, ali ostalo je samo na tim očekivanjima budući da je posle impresivnih priprema i starta sezone njegova forma išla silaznom putanjom i ispao je iz prvog plana kako je sezona odmicala.
No, vratimo se Evropi i meču koji je odlučivao u kojem će pravcu teći Zvezdina sezona. Ponovo Kipar, jer se zbog ratnog stanja u Jermeniji morala promeniti domaćinstvo Ararata, ali ovog puta, Crvena zvezda je trijumfalno otputovala iz ove ostrvske zemlje i izboren je plasman u Ligu Evrope. Reklo bi se i bolje, jer u ovom takmičenju Crvena zvezda ima čemu da se nada. Jeste lepo igrati protiv Bajerna, Totenhema ili PSŽ, ali veće su šanse da bi tim Dejana Stankovića služio za popravljanje gol-razlike, nego da se ponovi čuvena noć protiv Liverpula.
Grupa sa Gentom, Slovanom iz Libereca i Hofenhajmom bila je po meri i posle prve serije mečeva sa ova tri tima, bilo je jasno da su crveno-beli uz nemački tim izraziti favorit za plasman u nokaut fazu. Tako je i bilo. Ogromnih 11 bodova, atraktivna i efikasna igra, uz uspešne eksperimente Stankovića doneli su Crvenoj zvezdi proleće u Evropi, po drugi put u poslednje četiri godine. Pored toga, štoper srpskog kluba Nemanja Milunović svojim partijama dobio je epitet najboljeg centralnog beka drugog po redu takmičenja u Evropi, dok je Milan Borjan svojim izuzetnim partijama to uradio u konkurenciji golmana.
Riskirao je popularni ,,Mister’’ sa formacijama, te je igrao povremeno i sa trojicom pozadi, kako u Ligi Evrope, tako i u šampionatu. U vatru je umeo da ubacuje i mladog Strahinju Erakovića koji je već dugo nadomak prvog tima, ali sada je stekao poverenje trenera Zvezde i pokazao da ume da odigra veoma zrelo za svoje godine. Svakako, bilo je propusta, jer, kako je poznato, Eraković ima tek 19 godina i vremena za napredak je dovoljno. Oslanjao se Stanković i na Njegoša Petrovića, koji je osporavan mnogo puta, ali je imao i blistave partije, posebno u Evropi. Željko Gavrić i Veljko Nikolić postali su bitan šraf ekipe, a da postoji vera u mlade fudbalere u klubu pokazano je i na primeru Andrije Radulovića. Supertalentovani momak rođen 2002. godine igra po krilu, superbrz je i trebalo bi da bude neko od koga će Crvena zvezda dosta profitirati na tržištu. Naravno, tu je i Nikola Krstović, ali njegova sezona nije bila za pamćenje, budući da je imao povredu koja ga je odvojila od terena na nekoliko meseci.
Kada je reč o starosedeocima, Stanković se oslanjao na izuzetnog Mirka Ivanića, koji je dobio slobodu i korišćen je i na sredini, ali i na krilu, što je rezultiralo njegovim pogocima i asistencijama. Ivanić je, zapravo, uz Kataija, najproduktivniji igrač Crvene zvezde u ovoj sezoni. Sedam puta je pogađao mreže rivala, a u tri navrata je asistirao saigračima. Kod Vladana Milojevića je bio u drugom planu, ali se pod Stankovićevom palicom probudio i pokazao zbog čega je svojevremeno bio starter u Bordou. Milan Gajić je odradio ogroman posao u prvom delu sezone. Nije nastupio samo jednom u prvenstvu od 19 puta, a u Ligi Evrope je bio na terenu na svakoj od šest utakmica grupne faze, gde je uspeo i da se upiše u listu strelaca. Pokazao je više od Marka Gobeljića i zaslužio Stankovićevo poverenje. Bio je pred odlaskom i ljubimac ,,Delija’’ El Fardu Ben. Klub je pokušao da ga proda, transfer se letos izjalovio i napadač sa Komorskih Ostrva je ostao na ,,Marakani’’, što mu je i bila želja. Ispostavilo se to kao odličan splet okolnosti, s obzirom na to da je Ben bio neizostavna karika u ekipi Crvene zvezde.
Taj deo italijanskog stila igre i rada odgovara Crvenoj zvezdi pod Stankovićevim vođstvom. Pronalazio je razna rešenja strateg crveno-belih i uglavnom su bila uspešna. U Super ligi je mogao da isprobava taktike koje bi kasnije koristio u značajnijim mečevima domaćeg prvenstva, odnosno u Ligi Evrope, ali njegovo sazrevanje u trenerskom svetu i dalje traje.
Promenilo se i njegovo viđenje stvari za ovih godinu dana na klupi šampiona Srbije, a samo mala, primetna stavka jesu konferencije za medije, gde je po svom dolasku povremeno pričao i o budućim mečevima koji slede nakon predstojećeg. U poslednje vreme, uvek apsotrofira da se ide meč po meč, bez obzira na to koji protivnik je u pitanju, što je razmišljanje kojim mora da se vodi svaki trener.
Devet bodova više u odnosu na prvog pratioca, četvrtfinale Kupa i šesnaestina finala Lige Evrope. Bolje nisu mogli da sanjaju u redovima prvaka države.
Kako je počela godina, tako se i završila – pogledom ka zemlji mode. Da čitava priča bude zaokružena, u nokaut fazi Lige Evrope Zvezda će za protivnika imati Milan, a u poslednjim danima 2020. godine za klub je potpisao i nekadašnji polaznik Interove akademije Aksel Bakajoko.
Sledi novo poglavlje u priči čiji je autor Dejan Stanković. Novi junaci naći će se na narednim stranicama, dok je misija onih starih okončana. Sazrevaju svi, od čitalaca do autora, koji će svakako ovu svoju priču jednog dana završiti. Za sada, svi ljubitelji čitaju je sa ushićenjem, a kada se bude pročitala, ima potencijal da se o njoj priča godinama.